Da li smo nagledani ili samo naslušani priča o lošim muškarcima? Možda i nije sve tako crno. Sada kada sve možemo same, menjamo sijalice, krečimo, zatežemo šrafove po kući, menjamo gumu na autu, nosimo namirnice iz prodavnice – šta nam fali?
Postoji nešto divlje u svakoj od nas pa ne da na sebe i pre nego što smo napadnute. Onaj muškarac u nama nas tako prkosno i ponosno štiti – nekada ne znamo ni same od čega.
Možda od našeg straha. Od straha da nekom pripadamo. Naše bake i majke su vaspitavane da budu poslušne, da budu pokorne, da budu domaćice, da čuvaju porodicu i muža, a one su nas vaspitavale da budemo svoje, da ne damo na sebe, da ne pristajemo ni na šta što je manje od poštovanja.
To je njima falilo više i od ljubavi. Poštovanje. Neke majke nisu objasnile svojim ćerkama šta su zapravo htele da kažu tom rečenicom, pa su ćerke to shvatile kao: „ Nisam luda da se udam, pa da čistim, perem, kuvam, spremam i na sve to još i nekog trpim”!
Cijeniti sebe znači poštovati sebe kao osobu, bilo muškarac ili žena, i odlučiti napustiti svaku lošu vezu u kojoj se nađete. Međutim, cijeniti sebe ne znači da je sramotno uzeti varjaču i skuhati nešto za sebe ili za nekog drugog. Ako je važnije provoditi život u tuđim krevetima nego u kuhinji i svom vlastitom krevetu, onda koja je svrha postojanja?
Ako svi odlučimo da ćemo imati nekog a ne pripadati mu, koga ćemo onda mi savetovati i čemu? Kojim vrednostima? Ljubav je poštovanje. Poštovanje vodi do razumevanja i tolerancije i pravljenja kompromisa, nikako do trpnje nečije naravi, verbalnog ili fizičkog obračuna.
Čovek mora stalno da radi na sebi kako bi došao u situaciju da konflikt rešava mirnim putem, da ga sagleda prvo iz svih uglova, pre nego što presudi. Ako imamo dovoljno strpljenja i poštovanja za sebe, imaćemo ga i za onog nekog ko nam „ne“ treba, jer možemo sve same.
Divno je što možemo, ali kad se završi naš super žensko – muški dan, treba nam neko ko će nas pitati „Kako je danas bilo? Jesi li se umorila”? Priroda traži svoje koliko god se neki opirali njoj.
Nismo rođeni da živimo sami. Naše drugo ja traži tu drugu idealnu polovinu. Traži je da prepolovi tugu, da udvostruči sreću, traži je za uspešniji dan i mirniji san.
Osjećam se dobro znajući da sam sposobna samostalno sve riješiti, ali izabrala sam biti u vezi u kojoj sam samujuća u dvoje. Volim držati varjaču dok on mijenja sijalicu, urediti krevet dok on mijenja gumu na autu, usisati kuću i pripremiti čaj dok on čvrsto zategne taj vijak. Dopustite muškarcima da budu muškarci ako to jesu. A vi budite ženstvene – ali zapamtite da ste više od toga.
Ljubavi je lakše kad se podeli i razmnoži, pa su u tim nekim danima kada ti se učini da ništa ne možeš i da ti je svega dosta, tako potrebna ta ramena da prihvate malo tvog tereta.
Potrebne su ti te ruke da te grle i tišina u kojoj je sve bez reči rečeno i nije ti neprijatno. Nije te strah, bezbrižna si, jer znaš da nekom i tako teška pripadaš bez uslova. Znaš da ti je pripalo ništa manje od poštovanja, ništa manje od ljubavi i spokoja.
Piše: pult24, prenosi: pozitivan stav.